ИЗЛОЖБА СЛИКА РАДОСАВА ЈОВАНОВИЋА ИЗ ДРАГОВА

У галерији Народне библиотеке „Др Милован Спаић“, 24. априла отворена је изложба Радосава Јовановића, даровитог, самоуког сликара из Драгова, који ствара у најбољој традицији српског наивног сликарства. Радосав Јовановић, прошао је са родитељима невреме, од наполичара, преко корпара до самосталног домаћина и стигао да кичицом заустави осмехе на лицима у хотелу код Женевског језера и да данас у свом Левчу обележава 50 година свог уметничког стварања.

Радосав почиње да ствара 1973. године а 1974. године има прву изложбу у Белушићу. Теме су типичне за саомоуке уметнике. Патријахално сеоско окружење, приче свог деде, све оно што је слушао и гледао преноси искрено на своја платна. Ту су и историјске теме, несрећа и мука српског народа у Првом светском рату, албанска голгота, радови у пољу, свакодневни живот, сељака у Левчу, и тако бележи  душу свога народа али са посебном пажњом српску традицију и обичаје: славе, свадбе, литије, саборе… Весело коло се на његовим сликама игра и поред манастира и поред записа и на свадбама.

„Самоуко сликарство је ослобођено учености, клишеа и образаца које намеће конвенционална култура. Ови уметници , којима припада и Радосав, су својеврстан социолошки феномен, јер знамо да је уметност углавном била резервисана за грађански слој, а управо се наивно сликарство јавља у сеоској средини тридесетих година двадесетог века. У погодној друштвеној и културној клими издваја се група уметника која превазилази особине аматеризма. Познато је да се почеци наивног сликарства у Србији везују за Јанка Брашића из Опарића и његове радове из 1933.године. Јанко Брашић се брзо издигао у признатог и познатог сликара који је око себе окупио групу стваралаца из свог краја на које је директо или индиректо утицао међу њима је био и Радосав Јовановић из Драгова. Вечерас су пред нама два догађаја, ретроспективна изложба слика Радосава Јовановића и представљање монографије (за коју сам пре две године детаљно писала о његово стваралаштву )„ рекла је на отварању изложбе Весна Вучићевић, историчар уметности.

О Радосављевој опчињености лепотом левачког поднебља, говорио је Бернард Љубас, ликовни педагог и уметник, истакавши « да сада када се вратио из урбане и срежене Швајцарске, да ће поново да меша мирис ланеног уља са мирисом зрелих винограда и свеже пооране земље. Радосав ће задовољно миловати свог Василија и Анжелију, учећи их како се мешају боје. Он ће рађати нове композиције и идеје, као што ће плодана левачка земља око њега. У овом сликарству нема ничег великог и тенденциозног,  а у томе и јесте његова вредност. Оно је пре свега једноставно и искрено баш онакво какав је етос српског сељака којим је ово стваралаштво надахнуто. Велики учитељ је иза себе оставио свог верног наследника који га све ове године верно подражава и слави. Радосав слика оно што живи и живи оно што слика.

У уметничком делу програма учествововали су: Василија Степановић и Михајло Симић, ученици ОШ «Светозар Марковић» у Рековцу.